Manastiri Fruške gore: svih 16 manastira, mapa i opis

Kad se pomene Fruška gora, manastiri su mnogima prva asocijacija, i to s razlogom: od Privine Glave kod Šida do Krušedola ima pedesetak kilometara vazdušnom linijom, a na tom pojasu, širokom manje od deset kilometara, danas je šesnaest aktivnih pravoslavnih manastira. Kroz istoriju ih je bilo preko trideset pet. Ni ovih šesnaest nije preživelo slučajno: skoro svaki je bar jednom spaljen, miniran, opljačkan ili raseljen, i skoro svaki je bar jednom podizan iznova.

Na Frušku goru idem više od trideset godina, a fotografije u ovom tekstu su sa mog poslednjeg obilaska manastira, u nedelju 4. oktobra 2026.

Ovaj tekst nije rangiranje i nije lista „top pet”. To je opis svakog manastira ponaosob: kada je nastao, ko ga je podigao, šta se u njemu čuva i šta je od njega ostalo posle svega. Podatke sam uzimao sa zvaničnog sajta Eparhije sremske, koja ove manastire i vodi, jer se po internetu vuku desetine tekstova koji prepisuju jedni druge i mešaju predanje sa dokumentom. Gde Eparhija sama kaže „po predanju”, i ja ću tako reći. Nije sve što se priča i dokazano, i mislim da je poštenije to reći nego se praviti da znamo više nego što znamo.

Ako ste ovde došli samo zbog toga gde se koji manastir nalazi, odmah ispod imate tabelu sa koordinatama i mapu, sve lokacije na jednom mestu. Ako želite i priču iza svakog, nastavite dalje: idem s istoka na zapad, onako kako biste ih i obilazili.

Zašto na Fruškoj gori ima toliko manastira

Objašnjenje koje se najčešće čuje glasi da su ljudi bežali pred Turcima pa su gradili gde su stigli. To je tačno kao okvir, ali ne objašnjava ni gustinu ni to zašto baš tada.

Posle pada Srpske despotovine 1459. godine, ugarska kruna je srpske izbeglice naseljavala u Sremu i njihovim vođama dodeljivala titulu despota Srbije — titulu koja više nije značila vlast nad Srbijom, ali je donosila posede, prihode i autoritet. Tu titulu nosili su Brankovići, sa sedištem u Kupiniku, današnjem Kupinovu.

Njihovo ktitorstvo je ono što objašnjava zašto su fruškogorski manastiri nastali gotovo istovremeno, u rasponu od svega četrdesetak godina na prelazu iz petnaestog u šesnaesti vek. Zadužbina je u srpskoj srednjovekovnoj tradiciji bila dokaz vladarskog legitimiteta — a Brankovići, koji su izgubili državu, ali ne i titulu, imali su vrlo konkretan razlog da grade.

Fruška gora: manastiri na mapi i lokacije svih 16

Ovo je spisak svih šesnaest istorijskih manastira na Fruškoj gori, poređanih od istoka ka zapadu, sa koordinatama koje možete direktno nalepiti u Google Maps ili bilo koju navigaciju. Koordinate su preuzete sa portala Fruškac, koji ima bazu lokacija na Fruškoj gori.

#	Manastir	Najbliže mesto	Koordinate	Deo planine
1	Krušedol	Krušedol Selo / Irig	45.119442, 19.940036	istočni
2	Velika Remeta	Krušedol Prnjavor	45.143110, 19.917660	istočni
3	Grgeteg	Grgeteg / Irig	45.137996, 19.902007	istočni
4	Staro Hopovo	Irig	45.135483, 19.858360	centralni
5	Novo Hopovo	Irig	45.128080, 19.846360	centralni
6	Vrdnik – Ravanica	Vrdnik	45.128444, 19.784495	centralni
7	Jazak	Jazak	45.118850, 19.765470	centralni
8	Mala Remeta	Mala Remeta	45.110338, 19.743182	centralni
9	Rakovac	Rakovac / Beočin	45.184697, 19.774143	severni
10	Beočin	Beočin	45.176955, 19.722052	severni
11	Bešenovo	Bešenovački Prnjavor	45.116919, 19.707284	južni
12	Šišatovac	Šišatovac / Sremska Mitrovica	45.125199, 19.551692	zapadni
13	Petkovica	Šišatovac	45.126310, 19.533140	zapadni
14	Kuveždin	Divoš	45.127142, 19.511164	zapadni
15	Divša (Đipša)	Divoš / Ljuba	45.167690, 19.484280	zapadni
16	Privina Glava	Šid	45.136895, 19.299242	krajnji zapad

Podaci: OpenStreetMap doprinosioci, licenca ODbL.

Iz tabele se odmah vidi nekoliko stvari koje vam štede vreme pri planiranju.

Manastiri na Fruškoj gori nisu ravnomerno raspoređeni. Prvih osam staje u pojas od petnaestak kilometara, od Krušedola do Male Remete, oko Iriga i Vrdnika. Ako se držite tog dela, četiri do pet manastira u jednom danu obiđete bez žurbe. Kako bih ja takav dan spojio sa vidikovcima i ručkom, napisao sam u vodiču kroz Frušku goru.

Zapadna grupa je poseban izlet. Šišatovac, Petkovica, Kuveždin i Divša su međusobno blizu, ali su od Iriga udaljeni dvadeset pet do trideset kilometara vazdušnom linijom, a putem i više. Privina Glava je od njih još petnaestak kilometara zapadnije, kod Šida. Nema smisla pokušavati da ih spojite sa istočnom grupom u istom danu.

Rakovac i Beočin su na severnoj strani. Do njih se ide sa dunavske strane, iz pravca Novog Sada preko Beočina, a ne preko grebena. Ako planirate rutu, njih vezujte za dolazak ili odlazak, ne za sredinu dana.

Ako pravite sopstvenu mapu, dodajte i dva novija manastira — Berkasovo kod Šida i Vranjaš kod Manđelosa — o kojima piše na kraju teksta.

Manastiri na Fruškoj gori: istočni deo (Irig i Krušedol)

Manastir Krušedol

Ako vam priča o Brankovićima treba na jednom mestu, to je Krušedol. Podigli su ga majka i sin, despotica Angelina i despot Đorđe Branković, negde između 1509. i 1516. godine. Đorđe je kasnije ostavio despotsku titulu i zamonašio se, pa ga crkva danas slavi kao Svetog mitropolita Maksima. Zato manastir ne slavi Blagovesti, kojima je posvećena crkva, nego Svetu majku Angelinu, ženu koja ga je podigla.

Kad stignete u Krušedol, prvo što vidite nije crkva, nego veliki, uređen parking ispred same kapije, i to vam je odmah znak da je ovo manastir koji se dobro posećuje i do koga se drži. Kad prođete kapiju (onu crvenu, zidanu u obliku crkve, sa naslovne fotografije), ulazite na veliko imanje koje je uvek lepo uređeno, a staza vas vodi pravo do crkve.

Ono što ovde nećete lako naći je potpuna tišina. Turista dolazi dosta, naročito vikendom, pa retko kad možete da ugrabite onaj trenutak mira kakav imate u manastirima koji su malo izolovaniji (o jednom takvom, Privinoj Glavi, pišem niže). U krugu manastira je i prodavnica sa njihovim proizvodima, gde možete da kupite svašta, od raznih pića do knjiga. Moj savet vam je da, ako ikako možete, dođete radnim danom: izbeći ćete gužvu i tek tada osetiti mir koji ovaj manastir pruža.

Ono što danas gledate nije crkva iz šesnaestog veka u izvornom obliku. Turska vojska je u povlačenju iz Srema, 5. avgusta 1716, spalila Krušedol do temelja, i to istog dana kad i obližnju Veliku Remetu. Obnova je krenula 1721, a poslednje veće radove manastir je dobio tek u dvadesetom veku. Otud mešavina koju primeti i neko ko se ne razume u arhitekturu: osnova crkve je moravska, srpska, a zvonik, kameni portal na zapadnoj strani, ukrasi oko prozora i trem ispred ulaza su čist barok.

Sa slikarstvom je ista stvar, i zbog toga vredi ući u crkvu, a ne samo prošetati portom. Freske su iz šesnaestog i osamnaestog veka, zapadna fasada je oslikana u sedamnaestom, a ikonostas je oslikavan u čak četiri navrata, od šesnaestog do devetnaestog veka. Na istim zidovima stoje tri veka, sloj preko sloja.

Krušedol je i grobno mesto. Ovde se čuvaju delovi moštiju svetih Brankovića, sačuvani posle požara 1716, a u manastiru su sahranjeni i patrijarsi Arsenije III Čarnojević i Arsenije IV Jovanović Šakabenta, kneginja Ljubica, žena kneza Miloša Obrenovića, i kralj Milan Obrenović. Za jedno manastirsko dvorište, to je mnogo imena iz udžbenika istorije.

Pre Drugog svetskog rata Krušedol je imao najbogatiju riznicu na Fruškoj gori. Najveći deo tog blaga danas nije u manastiru, nego u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Patrijaršiji u Beogradu, pa ako vas zanimaju predmeti, a ne samo zidovi, adresa je tamo.

Slava: Prepodobna mati Angelina (30. jul / 12. avgust)

Manastir Velika Remeta

Velika Remeta je najbolji primer zašto u ovom tekstu stalno pišem „po predanju”. Predanje kaže da ju je podigao kralj Dragutin, krajem trinaestog ili početkom četrnaestog veka. Prvi dokument koji je zaista pominje je ferman sultana Sulejmana iz 1543. godine. Između ta dva datuma prošlo je dva i po veka bez ijednog papira, i to vredi znati kad negde pročitate da je manastir „iz trinaestog veka” kao da je to utvrđeno.

Crkva Svetog Dimitrija prvobitno je zidana u duhu raške škole, a barokna je postala posle velikih radova između 1733. i 1753. Do tih radova je i došlo zato što je Remeta 1716. prošla isto što i Krušedol, od iste vojske i istog dana. Drugi put je teško stradala u Drugom svetskom ratu, kada je izgoreo ikonostas, srušen deo crkve, a riznica pokradena i uništena.

Najstarije što ovde ima su freske iz 1568, tačnije njihovi sačuvani delovi, čija je konzervacija završena 1982. Sa starog ikonostasa, najverovatnije iz 1739, spaseno je tek nekoliko ikona. Završile su u Zagrebu, a Srpskoj pravoslavnoj crkvi vraćene su tek posle rata, pa u crkvi danas stoji nov, savremen ikonostas.

Ako birate dan za posetu, imajte na umu da su ovde, pored slave, veći sabori na Ivanjdan, Veliku Gospojinu, Mitrovdan i u drugu nedelju Vaskršnjeg posta.

Slava: Sveti Dimitrije (26. oktobar / 8. novembar)

Manastir Grgeteg

Grgeteg je jedini fruškogorski manastir koji je jednom zatvoren odlukom, a ne ratom. U periodu između 1766. i 1777. godine ukinut je dvorskim dekretom, a monasi su raseljeni. Rat ga je ipak sustigao kasnije: u Drugom svetskom ratu delimično su porušeni zvonik i konaci, a arhiva i riznica su nestale, pokradene i razvučene.

U Grgetegu sam poslednji put bio u nedelju, 4. oktobra, i odmah da vam kažem, u prvi mah sam pomislio da sam upao u ekskurziju. Ispred kapije je već bilo parkirano nekoliko autobusa, a ljudi su bili mahom stranci, uglavnom turisti iz Azije. To, inače, važi za sve manastire na ovom potezu: veoma su posećeni i ekskurzije su česte, jer se u isti dan lepo uklope Sremski Karlovci, kao vinska prestonica, i manastiri oko Iriga (čisto da se ne čudite odakle toliko ljudi, eto objašnjenja).

A Grgeteg je, ako to tako može da se kaže, jedan od mojih omiljenih manastira. Prosto volim taj osećaj kad prođete kroz kapiju, pa ona staza koja vodi do crkve, način na koji je crkva građena, freske, konak pored nje i to kako je sve generalno uređeno. Da budem iskren do kraja, na sve to verovatno utiče i to što iz ovog manastira nosim neke lepe lične uspomene.

Po predanju je podignut 1471, ali oko ktitora se izvori ne slažu: jedni navode Zmaja Ognjenog Vuka, drugi Grgura Brankovića. Ja se tu ne bih kladio ni na jednog. Crkva je posvećena Prenosu moštiju Svetog Nikolaja.

Ono zbog čega bih vas poslao u Grgeteg je slikarstvo. Prvi ikonostas je 1774–1775. oslikao Jakov Orfelin, ali je krajem devetnaestog veka uklonjen, a novi je 1901–1902. naslikao Uroš Predić. Da, onaj Predić, čija su „Vesela braća” i „Siroče na majčinom grobu” u svakoj čitanci. Zidne slike su starije, iz 1829, rad Georgija Bakalovića, a pozlatu je radio Dimitrije Đurković.

Današnji izgled manastira je barokni: konaci su zidani od 1751. do 1760, a crkva od 1766. do 1771. U manastiru se čuvaju delovi moštiju svetih velikomučenika Haralampija i Pantelejmona, a uz crkvu i konake tu su i skit i monaško groblje.

Slava: Prenos moštiju Svetog oca Nikolaja (9/22. maj)

Fruškogorski manastiri u centralnom delu (Hopovo, Vrdnik, Jazak)

Manastir Novo Hopovo

Za Novo Hopovo većina nas je prvi put čula u školi, i to zbog Dositeja Obradovića, koji je ovde boravio. Manastir je na samom glavnom putu iz Iriga ka Vencu, a ipak imam osećaj da nije baš toliko posećen kao, recimo, Grgeteg.

Kad se spustite u dolinu u kojoj su Staro i Novo Hopovo, kao da ste odjednom u nekom drugom kraju: maločas ste bili na bučnom, prometnom putu, a sad ste u tišini i miru. Dok prilazite, primetićete koliki je manastir, kakav mu je stil i koliko je imanje uređeno. Ja sam došao u nedelju 4. oktobra, poslepodne, i iako je to „udarni” termin za posete, na parkingu nije bilo ni kola ni autobusa, što je obećavalo da ću portu imati „samo” za sebe. A crkva se od ostalih u ovom delu Fruške gore razlikuje i stilom gradnje i detaljima, o čemu više odmah ispod.

Ako vas na Fruškoj gori arhitektura zanima više od svega ostalog, Novo Hopovo je mesto za vas: ovo je verovatno najzanimljivija crkva na celoj planini. Zidana je u moravskom stilu, ali sa rešenjem koje je ovde upotrebljeno prvi put: kube stoji na snažnom kockastom postolju, a oko tambura ide friz slobodnostojećih stubića. To je kasnije poslužilo kao uzor za druge crkve u Sremu, a konaci oko nje su, kao skoro svuda ovde, barokni.

Po usmenom predanju, temelje je između 1496. i 1502. postavio isti čovek koji je podigao i Krušedol, despot Đorđe Branković, kasnije vladika Maksim. Crkva je, kao i u Grgetegu, posvećena Prenosu moštiju Svetog Nikolaja.

Unutra su freske s početka sedamnaestog veka u naosu i oltaru, koje se pripisuju svetogorskim majstorima, i nešto mlađe u priprati, iz 1654, rad drugog slikara. Ikonostas je slikao Teodor Dimitrijević Kračun, a rezbariju su radili Paul i Anton Rezner.

Hopovo je paljeno i pljačkano više puta u austro-turskim ratovima, poslednji put 1716, a 1941. su ga minirale ustaše. Od tada nema svoju riznicu; deo pokretnog blaga vraćen je posle rata i čuva se u Muzeju SPC u Beogradu. U manastiru su mošti Svetog Teodora Tirona, koji je stradao 306. godine, u progonima careva Maksimijana i Maksimina.

I jedan podatak koji ne piše na sajtu Eparhije, a dobro je dokumentovan: ovde se zamonašio mladi Dimitrije Obradović i proveo oko tri godine pre nego što je otišao u svet. Ime Dositej dobio je u Hopovu i zadržao ga do kraja života.

Slava: Prenos moštiju Svetog oca Nikolaja (9/22. maj)

Manastir Staro Hopovo

Do Starog Hopova je od Novog dva kilometra, tako bar piše na putokazu ispred Novog Hopova, pa ih je lako obići zajedno. Nastali su u isto vreme, između 1496. i 1502, i po predanju je i ovaj manastir podigao Đorđe Branković. Pisani trag o njemu prvi put se javlja u najstarijem turskom popisu Srema, iz 1545–1548. Crkva je posvećena Svetom Pantelejmonu.

Njegova priča se razlikuje od većine ostalih po tome što staru crkvu nije srušila vojska, nego zemljotres 1751. godine. Nova je podignuta već sledeće godine, na istom mestu. U Drugom svetskom ratu crkva je oštećena, a konak srušen i spaljen; crkva je delimično rekonstruisana 1952, a potpuno obnovljena 2006.

Najzanimljivije je ovde jedno otvoreno pitanje. Trajni ikonostas iz 1790–1793. ima duborez Tomasa Firtlera i ikone koje se pripisuju Jefremu Isailoviću, ali stručnjaci Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture smatraju da bi mogle biti i delo Janka Halkozovića, jer nisu ni potpisane ni datovane. Kako je ikonostas izgledao u celini, zna se samo iz jedne arhivske fotografije iz 1885, a deo spašenih ikona čuva se u Pokrajinskom zavodu.

Danas je to muški manastir, sa obnovljenom crkvom, jednim krilom konaka i ekonomskim zgradama.

Slava: Sveti Pantelejmon (27. jul / 9. avgust)

Manastir Jazak

U Jasku postoje dva manastira, stari i novi, i dobro je to znati pre nego što stignete. Stari Jazak je po predanju zadužbina despota Jovana Brankovića, mlađeg sina despota Stefana i despotice Angeline, s kraja petnaestog ili početka šesnaestog veka. Prvi put se pominje 1522, u rukopisnom Triodu iz kijevske biblioteke, i bio je posvećen Vavedenju Bogorodice. Uredbom Marije Terezije raseljen je 1773. i od tada propada; njegove ruševine su i danas severno od novog manastira.

Novi Jazak počeo je da se gradi 1736, a južno krilo konaka, zvonik i kube dograđivani su do 1805. Crkva Silaska Svetog Duha je tradicionalnog oblika, a barokni pečat joj daje visoki zvonik uz zapadni zid. Iznutra je bila samo okrečena sve do 1899, kada je Pavle Čortanović uradio zidne slike u ulju. Barokni ikonostas iz 1759–1769. oslikao je Dimitrije Bačević, a carske dveri i krst sa starog ikonostasa, najverovatnije iz 1522, preneti su iz starog manastira u novi. To je detalj koji volim: između dve crkve stoje dva i po veka, a spajaju ih iste carske dveri.

Za hodočasnike je Jazak važan zbog moštiju Svetog cara Uroša, poslednjeg vladara iz loze Nemanjića, koje se ovde čuvaju od 1705. Manastir je stradao u požaru i razaranjima 1942–1945. i obnovljen je posle rata. Danas je to ženski manastir.

Slava: Duhovi (Trojice), pedeseti dan posle Vaskrsa

Manastir Mala Remeta

Mala Remeta je izuzetak koji ovaj tekst mora posebno da istakne. Dok su skoro svi ostali manastiri bar jednom spaljeni ili minirani, ovde crkva nije stradala ni od Turaka, ni u austro-turskim ratovima, ni u Drugom svetskom ratu. U ratu je izgoreo samo konak.

Kada je nastala, ne zna se. Predanje je pripisuje kralju Dragutinu, koji ju je navodno podigao na ruševinama neke starije crkve, a prvi zapis je iz 1541, kada se pominje kao Remeta, pa kao Remetica u turskom defteru iz 1545–1548. Crkva je posvećena Pokrovu Presvete Bogorodice.

Gradnja današnje crkve počela je 1739. (moguće je da je to već treća crkva na istom mestu), a konak je podignut 1758. Barok ju je skoro potpuno zaobišao i arhitektura je ostala u staroj srpskoj tradiciji, što je među fruškogorskim manastirima, gotovo svim barokizovanim, prava retkost. Ako je igde na Fruškoj gori osamnaesti vek ostao onakav kakav je bio, to je ovde, bar prema onome što piše u izvorima.

Ikonostas je podignut 1757, a ikone je od 1757. do 1759. slikao Janko Halkozović; četiri prestone ikone smatraju se posebno vrednim, dok su slikari gornje zone nepoznati. Unutrašnjost crkve je 1909–1910. oslikao Kosta Vanđelović, koji je 1916. uradio i Blagovesti na carskim dverima, bočne dveri i medaljone iznad njih.

Manastir čuva komadić moštiju Svetog Đorđa Kratovca, kujundžije iz Kratova, koga su Turci spalili u Sofiji jer nije hteo da pređe u islam. Danas je ženski manastir.

Slava: Pokrov Presvete Bogorodice (1/14. oktobar)

Manastir Vrdnik — Ravanica

Vrdnik je jedini fruškogorski manastir usred naselja. Umesto šume oko njega su kuće, ulica i banja, i to mu daje sasvim drugačiji karakter od ostalih. Po predanju je osnovan pre 1521, a ktitorom se smatra sremski mitropolit Serafim. Crkva je posvećena Vaznesenju Hristovom.

Ono po čemu ga zna ceo narod počinje 1697, kada ovde dolaze monasi Ravanice iz Srbije, bežeći pred Turcima. Odatle i drugo ime, Mala Ravanica. Sa sobom su doneli mošti Svetog kneza Lazara, koje su u Vrdniku ostale do Drugog svetskog rata. Mitropolit Josif je 1942. pokrenuo njihovo prenošenje u Sabornu crkvu u Beogradu, a prenos je nadgledao profesor Radoslav Grujić.

Sveti arhijerejski sabor je 1954. odlučio da se mošti vrate u Ravanicu, ali je od odluke do prenosa prošlo trideset pet godina. Prenos je počeo 1988, pred šest vekova od Kosovske bitke; mošti su više od godinu dana putovale kroz srpske krajeve i 9. septembra 1989. položene su u Ravanicu kod Ćuprije, gde su i danas.

Zato, ako u Vrdnik dolazite zbog moštiju, da znate unapred: nisu ovde. To ljudi obično saznaju tek na licu mesta.

Napomena o datumu: Eparhija sremska na stranici manastira Vrdnik navodi 1990. godinu. Izvori koji prate hronologiju samih moštiju daju precizan datum, 9. septembar 1989, pa se ovaj tekst drži tog podatka.

Današnja crkva je sazidana 1811, a stara, mala i nepodesna, srušena je 1813. Ikonostas nove crkve izrezbario je Marko Vujatović 1809–1814, a ikone su rad Dimitrija Avramovića iz 1851–1853. Freske Amvrosija Jankovića u manastirskoj trpezariji, iz 1771–1776, nisu sačuvane. Manastir je stradao u zemljotresu 1893. i u Drugom svetskom ratu, a poslednja velika obnova trajala je od 1987. do 1990.

Slava: Vidovdan (15/28. jun)

Manastiri Fruške gore na severnoj, dunavskoj strani

Manastir Rakovac

Da biram najnesrećniji manastir na Fruškoj gori po broju nevolja, bio bi to Rakovac. Turci su mu razarali konake, a 1678. su zapalili i crkvu i konake. Austrijska vojska je 1914. skinula zvona i pretopila ih za ratne potrebe. Na početku Drugog svetskog rata manastir je opljačkan, a 1943. srušeni su crkva i zvonik. Kao da nije bilo dosta, 17. marta 2005. izgorelo je staro severno krilo konaka, koje je obnovljeno i osvećeno već 26. novembra iste godine.

Po predanju je podignut 1498, a ktitor je bio Raka, komornik despota Jovana Brankovića. Crkva Svetih Kozme i Damjana spada u građevine rađene po uzoru na moravsku arhitekturu. Barokizacija je počela 1735, kada je prizidan zvonik sa kapelom Svetog Nikole, a konaci su zidani od 1736. do 1742.

Od starog slikarstva ostali su samo fragmenti, za koje se smatra da su iz šesnaestog veka i koji nisu dovoljno proučeni, jer su pred Prvi svetski rat stare freske prekrivene novom dekoracijom. Raskošni barokni ikonostas iz 1763, sa ikonama Vasilija Ostojića, stradao je u Drugom svetskom ratu, kao i riznica. Danas manastir čine crkva i potpuno obnovljeni severni konak.

Slava: Sveti besrebrenici i čudotvorci Kozma i Damjan (1/14. jul)

Manastir Beočin

Za Beočin se ne zna ni kada je tačno podignut; pretpostavlja se da je to bilo u šesnaestom veku. Crkva je posvećena Vaznesenju Hristovom. Verovatno je stradao u austro-turskim ratovima krajem sedamnaestog veka, a monasi su se vratili 1697, u vreme patrijarha Arsenija III Čarnojevića.

Prepravljan je toliko puta da ga ni Eparhija ne svrstava u jedan stil, nego ga opisuje kao „proizvod specifičnih kombinacija više stilskih formi”. Današnji izgled dobio je u velikoj obnovi 1893. godine.

Ono zbog čega bih ja otišao u Beočin je ikonostas. Između 1756. i 1766. radila su ga trojica najvažnijih sremskih baroknih slikara tog vremena: Janko Halkozović, Dimitrije Bačević i Teodor Dimitrijević Kračun. Tronove je 1791. izrezbario Aksentije Marković, a zidne slike su iz 1768–1777: pevnice je oslikao Georgije Zograf, a iznad ulaza, na zapadnom zidu, nalazi se slika Janka Halkozovića.

U Drugom svetskom ratu manastir je opljačkan, a deo riznice je kasnije vraćen Muzeju Srpske pravoslavne crkve. U crkvi je kivot sa moštima Svetog Varnave Hvostanskog i Beočinskog. Danas je ženski manastir.

Slava: Spasovdan

Manastiri na Fruškoj gori: južna i zapadna strana

Manastir Bešenovo

U Bešenovo ne treba ići po stare freske, jer ih nema. Ovde se vidi šta znači podići manastir skoro od nule.

Po predanju ga je podigao kralj Dragutin, a nastanak se stavlja negde između kraja trinaestog i sredine petnaestog veka. Prvi pisani trag je zapis na zidu crkve iz 1467, iz vremena kada je oslikavana, a zatim turski defter iz 1546. Crkva je bila posvećena Svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu.

U Drugom svetskom ratu i neposredno posle njega Bešenovo je potpuno uništeno. Nestao je ikonostas iz 1753, koji je 1770. dobio ikone Vasilija Romanoviča, nestao je i onaj koji ga je zamenio 1907–1909, sa ikonama Stevana Aleksića, a nestale su i mošti Svetih Kirika i Julite koje su se ovde čuvale.

Danas je ovde obnova u punom zamahu: novi hram, konaci, zvonik i pomoćne zgrade. Ono što ćete videti je nova građevina na starom mestu, a ne obnovljena stara.

Manastir Šišatovac

Šišatovac je izuzetak u suprotnom smeru od Male Remete: pod Turcima nije stradao, a uništio ga je dvadeseti vek. U Drugom svetskom ratu je opljačkan, zapaljen i razrušen, a nestale su i zidne slike i zidani ikonostas.

Nastao je 1520, na mestu male crkve Svetog Nikole. Osnovali su ga iguman Žiče Teofil i monasi Ilarion i Visarion, koji su bežali pred Turcima. Crkva je posvećena Rođenju Bogorodice, a prvi pisani pomen je iz 1540, kada su Turci dozvolili popravku nekoliko ćelija.

Najlepša priča vezana za Šišatovac retko stoji na turističkim sajtovima. Početkom devetnaestog veka arhimandrit Lukijan Mušicki, i sam pesnik, pretvorio je manastir u okupljalište srpske intelektualne elite tog vremena. Dolazio je i Vuk Karadžić, koji je ovde zapisivao narodne pesme.

Zvonik je prizidan 1738–1742, pod uticajem ruskog baroka, i u njemu je kapela Svetog Đorđa, a nova velika crkva sagrađena je 1778. Ikone i zidne slike radio je Grigorije Davidović Obšić, 1793–1795. Ikonostas je potpuno stradao 1944, a carske dveri, sa ikonama koje se pripisuju Dimitriju Bačeviću, danas se čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Do Drugog svetskog rata ovde su bile i mošti Svetog Stefana Štiljanovića. Danas su crkva i konaci potpuno obnovljeni.

Slava: Mala Gospojina (8/21. septembar)

Manastir Petkovica

Petkovicu je, po predanju, u prvoj četvrtini šesnaestog veka podigla Jelena Štiljanović, udovica despota Stefana Štiljanovića. Na planini gde su ktitori uglavnom despoti, kraljevi i vladike, to vredi pomenuti: u Krušedolu je Angelina gradila zajedno sa sinom, a ovde je manastir podigla žena sama.

Crkva je posvećena Svetoj Petki i predstavlja varijantu moravske arhitekture, a kao mogući uzor navodi se Lazarica u Kruševcu. Živopis je završen 1588, dok priprata nikad nije oslikana.

Te freske su decenijama bile pod krečom. Sa oltarske apside kreč je skinut 1950, a sa zidova naosa 1952, što se u Sremu dešavalo i na drugim mestima. Ikonostas iz 1735. stradao je u Drugom svetskom ratu i od njega je ostao samo rezbareni krst. Obnova traje bez prekida od 1981, a uz crkvu je nedavno podignut nov konak, na mestu starog južnog. Danas je ženski manastir.

Slava: Prepodobna mati Paraskeva (14/27. oktobar)

Manastir Kuveždin

Kuveždin je, po predanju, 1520. podigao Stefan Štiljanović, srpski vojvoda i despot, muž Jelene koja je podigla Petkovicu. U turskom defteru iz 1566–1567. upisan je kao „manastir Sveti Sava, drugo ime Kuveždin blizu sela Vođinci”. Crkva je posvećena Svetom Savi i njegovom ocu, Svetom Simeonu Mirotočivom.

Turci su ga razorili 1688, prilikom povlačenja, ustaše su ga opljačkale 1941, a 1944. je miniran i srušen, sve redom: crkva sa zvonikom, tri krila konaka i ekonomske zgrade. A imao je šta da izgubi. Ikone za ikonostas 1772. slikao je Janko Halkozović, ali je taj ikonostas 1853. prodat parohijskoj crkvi u Opatovcu, a za Kuveždin je urađen novi, sa duborezom Georgija Deviča i ikonama Pavla Simića, koji je iste godine oslikao i unutrašnjost crkve. Od 48 ikona tog ikonostasa sačuvane su 22.

Prva, delimična obnova izvedena je 1973–1975, a crkva i oba krila konaka obnovljeni su u radovima 1994, 1997. i 2006. Radovi traju i dalje. Od 1923. do 1941. Kuveždin je bio ženski manastir, a danas ga obnavljaju monasi.

Slava: Sveti Sava (14/27. januar)

Manastir Divša (Đipša)

Divša je jedan od retkih fruškogorskih manastira čija je crkva izvorna građevina u duhu tradicionalne srpske arhitekture. Po predanju ju je krajem petnaestog ili početkom šesnaestog veka podigao despot Jovan Branković, a posvećena je Prenosu moštiju Svetog Nikolaja.

Za sedamnaesti vek o njemu nema podataka. Monasi ga ponovo podižu 1702, a obnavljan je i menjan više puta tokom osamnaestog i devetnaestog veka. Između 1913. i 1921. bio je potpuno napušten, 1944. je miniran, a napukli zvonik srušen je 1952. Poslednja obnova je iz 1991–1992.

Ikonostas iz 1751, rad nepoznatog rezbara, oslikao je Teodor Stefanov Gologlavac 1753–1754. Pri miniranju 1944. ikonostas je demontiran, a njegovi delovi danas se čuvaju u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici. Danas manastir čine crkva i spratni konaci zapadno od nje.

Slava: Prenos moštiju Svetog oca Nikolaja

Manastir Privina Glava

Privina Glava je najzapadniji fruškogorski manastir, kod Šida, i po jednom predanju najstariji od svih. Crkva je posvećena Saboru Svetih arhistratiga, Mihaila i Gavrila.

Na Privinu Glavu sam prvi put otišao negde 2013, i od tada me ne napušta utisak da je ovaj manastir nepravedno zabačen, daleko od ostalih, koji su manje-više grupisani. A celo imanje je lepo i ima dosta toga da se vidi. Već samo dvorište je lepo uređeno, i kad uđete, obuzme vas neki mir i spokoj, ali drugačiji nego u ostalim manastirima. Valjda to ima veze sa prirodom okolo i sa tim što je manastir tako zavučen i izolovan. Ako idete na Sotsko jezero, moj savet vam je da usput obiđete i Privinu Glavu.

Oko toga koliko je star, izvori se ne slažu, i to je ovde zanimljivije nego bilo gde drugde. Eparhija sremska navodi da je osnovan u dvanaestom veku, po predanju kao zadužbina nekog Pribe, da su ga 1496. obnovili Maksim i Jovan Branković, i da ima podataka koji nastanak pomeraju u prvu polovinu šesnaestog veka.

Na informativnoj tabli ispred samog manastira, postavljenoj uz podršku Autonomne Pokrajine Vojvodine, piše nešto treće: danas se smatra da je manastir sagrađen u petnaestom veku, i da su ga verovatnije podigli Brankovići nego vlastelin Priba, jer je okolina bila njihova. Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk), a kasnije Đorđe i Jovan Branković držali su tvrđavu u Berkasovu, kilometar-dva od današnjeg manastira. Kao posredan dokaz tabla navodi Minhenski psaltir, rukopisnu knjigu koja je, kako tamo piše, pripadala despotu Đurđu Brankoviću, a manastiru ju je verovatno poklonio neko od njegovih naslednika. Gde god da je istina, Brankovići su ovde bar od obnove 1496.

Na istoj tabli je i legenda o imenu, koju je 1702. zapisao opat Bonini. Stariji ljudi su pričali da je despot Vuk Branković dao veliki novac za gradnju crkve i manastira, da su graditelji s novcem pobegli i da su ih lopovi na tom mestu ubili, pa je mesto nazvano Privina Glava, to jest „prebijena glava”. Koliko je u tome istine, ne znam, ali je bolja priča od svake godine gradnje.

Pouzdanije je ono što je usledilo. Manastir je stradao 1688, u austro-turskom ratu. Monasi su se vratili 1696, tri godine kasnije podigli malu crkvu, a današnja je građena od 1741. do 1760. U Drugom svetskom ratu monasi su proterani, ali zgrade nisu stradale, što je uz Malu Remetu retkost na Fruškoj gori.

Ikonostas je 1785. oslikao Andrej Šaltist, a visoku oltarsku pregradu sa rokoko rezbarijom izradio je nepoznati duborezac. Unutrašnjost crkve je 1791. oslikao Kuzman Kolarić, a živopis je obnovljen 1829. Riznica je u ratu opljačkana, posle rata predmeti su vraćeni Patrijaršiji u Beogradu, a deo je danas ponovo u manastiru. Kompleks se poslednjih decenija dosta dograđuje.

Slava: Sabor Svetog arhangela Gavrila (13/26. jul)

Dva novija fruškogorska manastira

Pored šesnaest istorijskih, Eparhija sremska vodi i dva manastira novijeg datuma, koji se sve češće pojavljuju na spiskovima, pa ćete negde pročitati da manastira na Fruškoj gori ima sedamnaest ili osamnaest.

Manastir Berkasovo

Berkasovo je nastalo oko izvora posvećenog Svetoj Petki. Tu je 1867. postojao skroman drveni hram, koji je izgoreo početkom dvadesetog veka, a na zgarištu je kasnije sazidana kapela „na vodici”, sa ikonostasom samoukog umetnika iz Bačke Palanke. Kapelu su 1998. obnovila braća Boško i Branko Mitrović, a pravi početak manastira je 2008, kada stižu prve monahinje i počinje najveća obnova. Stari, oštećeni ikonostas poklonjen je parohiji u Sotu, a novu pregradu rezbarili su Dragan i Stevan Šaponja iz Sombora. Crkva je posvećena Prepodobnoj Paraskevi Trnovoj.

Manastir Vranjaš (Manđelos)

Vranjaš je najmlađi manastir na Fruškoj gori i jedini čiji nastanak može da se prati godinu po godinu. Posvećen je Svetom Vasiliju Ostroškom i nalazi se kod Manđelosa, na mestu koje se zove Jorgovanište. Odluka da se nad vranjaškim izvorom podigne manastir doneta je 2008, uz blagoslov episkopa sremskog Vasilija, idejno rešenje usvojeno je 2010, a gradnja je počela 2011.

Ono što ga izdvaja je hram od drveta, što je među fruškogorskim manastirima izuzetak. Zidove i ikonostas oslikao je Borislav Živković, a duborez na lipovoj ikonostasnoj pregradi izradio je Dragan Šaponja iz Koluta. Ktitori su Milan i Senka Milanković iz Brodca u Republici Srpskoj.

Šta se vidi kad se svi manastiri na Fruškoj gori poređaju jedan do drugog

Kad prođete kroz sve ovo odjednom, izdvajaju se tri stvari koje se ne vide kad obiđete jedan manastir.

Brankovići stoje iza polovine fruškogorskih manastira

Ako se saberu i predanja i dokumenti, Đorđe Branković, kasnije vladika Maksim, i njegov brat Jovan stoje iza Krušedola, Novog Hopova, Starog Hopova, Jaska i Divše, Jovanov komornik Raka podigao je Rakovac, a braća su obnovila i Privinu Glavu. Kad se doda i njihova majka Angelina, to je jedna porodica, dve generacije i skoro polovina manastira na ovoj planini. Nije to bio niz nepovezanih zadužbina, nego program.

Dvadeseti vek je manastirima na Fruškoj gori naneo više štete od Turaka

To ne kažem radi efekta, to piše u podacima. Šišatovac nije stradao pod Turcima, ali je 1944. spaljen i razrušen. Bešenovo je preživelo pet vekova, pa je u Drugom svetskom ratu potpuno devastirano. Kuveždin, Divša i Novo Hopovo su minirani. Riznice su gotovo redom opljačkane. Ono što danas gledate je uglavnom obnova iz poslednjih pedeset-šezdeset godina.

Manastiri Fruške gore su barokna, a ne vizantijska celina

Ako idete na Frušku goru zbog srednjovekovnog živopisa, moraćete da spustite očekivanja. Najstariji sačuvani slojevi su u Petkovici (1588), Velikoj Remeti (1568), Novom Hopovu (početak sedamnaestog veka) i Krušedolu (šesnaesti vek). Sve ostalo je barok, klasicizam ili dvadeseti vek. Fruškogorski manastiri su vredni kao barokna celina, ne kao vizantijska, i upravo ih ta celina čini posebnim.

Fruškogorski manastiri: najčešća pitanja

Izvori i napomena o fotografijama

Osnovni podaci u opisima manastira, od godina gradnje i stradanja do ktitora, slikara i duborezaca, provereni su na zvaničnom sajtu Eparhije sremske, u odeljku „Manastirske obitelji”. Tamo je i virtuelna tura kroz fruškogorske manastire, koju vredi pogledati pre nego što krenete.

Podaci o Dositeju Obradoviću u Novom Hopovu, o Lukijanu Mušickom i Vuku Karadžiću u Šišatovcu, o tome ko je sahranjen u Krušedolu i o poreklu Privine Glave (sa informativne table ispred manastira) ne stoje u opisima Eparhije, nego dolaze iz drugih izvora. Sve fotografije u tekstu su moje, a datum snimanja piše ispod svake.